Ja sam legenda

"Ja sam legenda" treća je po redu adaptacija romana Richarda Mathesona iz 1954. godine, u kojoj glavnu ulogu nasleđuje (sa svakim filmom sve bolji) Will Smith. Film, delom zbog Smithovog statusa mega zvezde, a delom možda zbog fenomenalnog trailera u privukao u bioskope ogroman broj gledalaca. Da nisu svi napustili dvorane pod jednakim impresijama pokazuju vrlo podeljeni komentari. Priča nije komplikovana. Umetno stvoren virus (u pozitivne svrhe) mutirao je, i 2009. godine pobio 90% svetskog stanovništva. Ostatak se pretvorio u bezumne i agresivne zombije osetljive na svjetlo (nešto slično vampirima), a dr. Robert Neville (Smith) jedini je (nama poznat) zdrav i imun čovek. Njegova lična misija je pronalazak antivirusa, ali i drugih poput njega, ako ih uopšte ima. Film se u mnogome oslanja na glumačko umeće Willa Smitha, koji je dalek put prešao od uloge "Princa iz Bel – Aira" i raznih akcionih junaka ("Loši momci", "Ja Robot" itd.). Veći dio filma na ekranu osim Nevilla i njegovog psa nema nikoga, a cela ta "poslednji čovek na Zemlji" atmosfera potencirana je maksimalno, što se pokazalo kao ogroman plus. Već uvodna sekvenca u kojoj Neville juri praznim ulicama New Yorka u crvenom Shelbyu GT 500 izgleda spektakularno i jako realistično. Prizori opustošenog grada fascinantno su realizovani, i sami po sebi su dovoljan razlog za gledanje filma. Sva ta Nevilleova lutanja odvijaju se danju, a noću se povlači u kuću dok napolju (ispred) haraju pomahnitali zombiji koji očigledno žele Nevillove krvi. Više nego solidnom, režijom Francisa Lawrencea ("poznatijeg" po muzičkim spotovima) postignuta je sjajna i napeta (i jeziva) atmosfera kakve se ne bi postdeli ni mnogi cenjeni horori. Zombiji, sami po sebi, spadaju u slabije strane filma. Iako se ne može reći da nisu zastrašujući, mogli su biti malo bolje napravljeni. Računarski su generisani, i, iako se ne radi o naročito lošem CG-u, možda bi ipak bilo bolje da su korišćeni glumci. Šminka i maska više nego ikad rade čuda, a CG će na stopostotni fotorealizam još malo pričekati. Radnja je vrlo dobra, barem kad se govori o tri četvrtine filma. Dok većina današnjih filmova pati od prevelike razvučenosti, kod ovoga je obrnuto. Na kraju ostaje utisak da nešto fali, tj. da se sve nekako prebrzo i nespretno završilo. Barem još dvadesetak minuta ne bi ubilo film, niti ga učinilo dosadnim, kada bi se sve to skupa dodalo na zadovoljavajuć način. Ovako ostaje nekakav osećaj nedorečenosti. No sve u svemu, razloga "za" gledanje ima više nego onih "protiv", pa preporuka ne izostaje.